You are here

MIHAJLO PANTIĆ: KULTURE NEMA BEZ TRADICIJE

U godinama koje su minule u našem zajedničkom životu ostalo je malo toga istinski lepog, vrednog trajnog pamćenja. A kad je nečega malo, onda njegova vrednost postojano raste: ne mislim, naravno, na zlato i novac, tu nakaznu, brutalnu meru ne samo današnjeg sveta, nego na učinke kreativnog duha, na ono najbolje što pojedinac i društvo stvaraju i usvajaju u nekom vremenu, ostavljajući ga, u isti mah, u nasleđe onima koji dolaze, da na tome ostavljenom nastave da grade. Kulture, kao što dobro znate, nema bez tradicije, i bez kontinuiteta, ali ni bez trajnog, živog sećanja iz kog se promalja svaka nova pozitivna misao, a pozitivne misli nam izgleda hronično nedostaju; njih, kao i lepote i dobrote, nikada nema onoliko koliko bismo želeli i, posebno – što nas, prema rečima starog mudroslova, upozorava na našu tako ljudsku slabost – ne onoliko koliko bismo mi sami mogli da ih stvaramo. Nikada se, naime, ljudska dela neće približiti optimalnim ljudskim mogućnostima, a tome nema drugog krivca do čoveka samog, obretenog u košmaru istorijskih vremena, preslabog za iskušenja koje on sam, sobom koliko i drugima, izaziva i pred sebe i druge postavlja.

I tako dalje: danas, na sreću i radost srpske kulture, dok obeležavamo jednu lepu okruglu godišnjicu, kakvih u našem opštem životu nema previše – naprotiv! – pa su nam utoliko značajnije i vrednije, možemo reći da imamo čega da se sa ponosom sećamo, uz veru i nadu da su najteža vremena, ne kao sedam, nego kao krdo onih mršavih biblijskih krava ostali iza nas, i da će priča o beogradskoj „Prosveti”, jednom od svega nekoliko preživelih, najstarijih i najznačajnijih srpskih izdavača, u danima koji dolaze, poprimiti vedrije tonove.

O „Prosveti” se sve zna, i o Geci Konu i njegovim „Karijatidama”, i o novom poratnom početku, i o Andrićevim romanima, i o celokupnim Vukovim spisima, i o enciklopedistici pod njenim okriljem, i o slavnim njenim urednicima, od kojih neke s razlogom uzimamo za klasike moderne srpske književnosti, i o časopisu „Književnost” (svakako, uz Nolitovo „Delo” najznačajnijem srpskom i jugoslovenskom literaranom periodiku druge polovine prošlog veka), i o neprolaznim edicijama velikih romana i drugih prevedenih klasičnih i modernih dela iz mnogih svetskih kultura sa većim i manjim ozračjem, i o godišnjim kolima proze, poezije i eseja koje smo sa nestrpljenjem iščekivali onda kada knjiga nije bilo koliko ih ima danas u supermarketinškom knjižarskom šarenišu, pa o specijalizovanim kolekcijama posvećenim gotovo svim oblastima ljudske kreativnosti, ne samo umetnosti, potom dragocenim monografijama, sabranim delima, antologijama i, to nipošto neću da zaboravim, o kompletima školske lektire na kojima je odrastao mnogi od nas.

O svemu pomenutom ne bih posebno ovom prilikom govorio, jer za tim jednostavno nema potrebe: već samo malopređašnje nabrajanje podseća nas na činjenicu da je „Prosveta” svojom izobilnom agilnošću i gotovo nesagledivom produkcijom od nekoliko desetina hiljada naslova za sedamdeset prošavših godina u velikoj meri oblikovala centralne tokove nacionalne književnosti i kulture i, ujedno, time uspostavljala mere naših estetskih, etičkih, obrazovnih i opštedruštvenih vrednosti. Takođe, istine radi, treba reći da je to često činila uz potporu ondašnjih, ideološki neumoljivih, naredbodavnih vlasti i uz saglasje sa njima, ali ipak nalazeći prostora i načina i za ispoljavanje kreativnih sloboda, za prekoračenje zadatih granica, za kršenje voluntaristički nametnutih „pravila” od svake vrste. Neću o tome, velim, posebno govoriti, ali ću zato dužnu pažnju obratiti nekolikim činjenicama od kardinalne kulturne važnosti koje u ovom, i ne samo u ovom času vidim kao rezultate „Prosvetine” višedecenijske delatnosti, a upravo prema njima, uprkos inkvizitorskim zakonopravilima i zahtevima savremenog liberalnog tržišta, treba da se upravljaju i oni koji o „Prosveti” danas brinu, i oni koji će se, najiskrenije u to verujem, o njoj starati u nadolazećim vremenima. Pri tom, naravno, nipošto ne želim da zaboravim trud i učinke svih onih koji su, svako u meri svojih mogućnosti, doprineli „Prosveti”, njenom utemeljenju, razvoju, rastu i širokom i dubokom uticaju: valjalo bi ovde, samo da je vremena i mesta, poimence pomenuti sve njene autoritativne i kompetentne urednike, a odmah zatim i lektore, korektore, grafičke i likovne urednike, knjižare, akvizitere, magacionere, administrativne radnike, direktore, spoljašnje saradnike i, neizostavno, listom, „Prosvetine” autore kojih je toliko da bi se samo od njihovih imena mogla sastaviti obimna i nimalo suvoparna knjiga, azbučnik jednog važnog sloja ovdašnjeg kulturnog pamćenja.

Na takvom pamćenju nesumnjivo počiva svet.

Nema na čemu drugom.

Istorija „Prosvete” je u mnogim važnim detaljima istorija moderne srpske, građanske kulture; mislim tu, kao na zasnovni i pripadajući deo priče, i na njeno oblikovanje intelektualne i umetničke klime u doba između dva velika rata, za zemana Gece Kona, i na sve ono što će uslediti nakon što je Ivo Andrić u novoformiranu redakciju nastalu na Konovim temeljima potkraj 1944. godine doneo rukopis hronike „Na Drini ćuprija”, najslavnije srpske knjige 20. veka, za koju će nepune dve decenije kasnije primiti i najveću i najznačajniju svetsku književnu nagradu. Ne manje važno od toga, možete mi verovati na reč, stoji naizgled obična, svakodnevna, lako proverljiva činjenica da danas u Srbiji, ali i u mnogim drugim krajevima regiona, Evrope i belog sveta gotovo nije moguće zamisliti ma i najmanju biblioteku, onu ličnu, đačku, studentsku, porodičnu, školsku – a za javne ustanove to se po prirodi njihove namene naprosto podrazumeva – u kojima se ne nalazi makar i jedna jedina knjiga koju je objavila beogradska „Prosveta”. Već samim tim podatkom potvrđuje se njen neporecivi pojedinačni i opšti značaj na koji sa punim pravom možemo svi biti ponosni, i u svetlu kog ona nimalo vedra, zapravo sumorna priča o poteškoćama u koje je ta kuća u skorije vreme zapala – koliko god razumljiva jer je uslovljena grbavim društvenim okolnostima i prilikama – izgleda manje tegobna i nekako se lakše podnosi: prošlost koja svetli nesmanjenim sjajem (podsećam se jedne misli Svetlane Velmar-Janković – vidite kako imena nisu slučajna! – nedavno otišle urednice „Prosvete” i časopisa „Književnost”) prosvetliće i nadvladati tamu neizvesnih nastupajućih godina.

U ime te svetlosti, u ime tog duha koji se nije dao zgasnuću, sa radošću se sećam, kad se sve sabere, ipak lepe i sadržajne prošlosti i svim ljudima koji su činili i čine „Prosvetu” čestitam na izdržljivosti, upornosti i hrabrosti da je očuvaju, želeći im manje neurotičnu sadašnjost i svakako bolju budućnost. U takvu budućnost svi koji volimo tu našu izdavačku kuću i koji joj na ovaj ili onaj način pripadamo, moramo verovati, a za koju svi, ne samo ljudi koji je danas čine, moramo zdušno raditi, ne podležući sitnim interesima, već povodeći se za onim od najvišeg kulturnog i prosvetiteljskog reda. Za početak ću svim prisutnim poželeti da dočekamo i obeležimo njenu stogodišnjicu. Odnekud znam, odnekud sam siguran, da će tako i biti. Zalog te tvrdnje, njen opipljivi, materijalni dokaz, one su mi knjige što ih je „Prosveta” za sedamdeset godina svog postojanja objavila, knjige koje nalazimo gde god da se okrenemo, koje smo čitali, koje ćemo čitati i koje će iz naših biblioteka naslediti neki budući, još nerođeni čitaoci. Sa tim knjigama život će im, svedočim sada iz vlastitog iskustva, biti svakako ispunjeniji, svakako uzbudljiviji, i, kako god da se gleda – neizbežno i tako ljudski očekivano, barem kada je o umetnosti reč – svakako – lepši.