You are here

SEĆANJE NA VELIMIRA VELJU STARČEVIĆA (1949 – 2017)

Velimir Starčević - Velja (1949 – 2017) bio je dugogodišnji šef knjižare „Geca Kon“, direktor Izdavačkog preduzeća Prosveta“, pisac, izdavač, jedan od najboljih poznavalaca knjige i književnosti kod nas. Preminuo je prošlog decembra, nakon kraće bolesti. Bio je jedan od najpoznatijih i najcenjenijih knjižara u Beogradu i  Srbiji.

Velja je bio dugogodišnji zaštitni znak Izdavačkog preduzeća "Prosveta" i knjižare "Geca Kon". Čitav svoj radni vek proveo je u "Prosveti", na različitim pozicijama, od knjižara do generalnog direktora IP „Prosveta“, deo je njene istorije i borio se za nju do samog kraja. Rođen je u Užicu 1949. godine. Osnovnu školu završio je u Požegi, a srednju bibliotekarsku u Beogradu. Posle odsluženja vojnog roka, zaposlio se u knjižari „Geca Kon“ 23. jula 1974. godine. Drugujući sa piscima, pesnicima i brojnim ljubiteljima pisane reči, u njoj je proveo pune 42 godine. U penziju je zvanično otišao 31. decembra 2014., ali je ostao da radi u knjižari pod ugovorom sve do leta 2017. godine.

Tokom godina provedenih u knjižari, Velja je počeo da sakuplja sav dostupan materijal o Geci Konu, prvom velikom izdavaču na našim prostorima, čiju tradiciju baštini i Izdavačko preduzeće „Prosveta“. „Knjiga o Geci Konu“ autora Velje Starčevića ugledala je svetlost dana 17. novembra 1992. godine i od tada je doživela nekoliko izdanja. Napisao je i knjigu “Staro srpsko knjižarstvo”, priredio knjigu poezije o Beogradu i izdao mnogo značajnih naslova.

Velja nas je napustio baš na dan kada je kuća u kojoj je proveo više od četiri decenije napunila 73 godine. Nedostajaće nam kao poznavalac knjige, poznavalac istorije naše kuće i živa istorija srpske književnosti u drugoj polovini 20. veka. Sećaćemo ga se sa ljubavlju i zahvalnošću za sve što je učinio za „Prosvetu“ i knjižaru „Geca Kon“.

 

                                                  SEĆANJE NA VELIMIRA VELJU STARČEVIĆA (1949 – 2017)

Samo duboko uranjanje u posao koji se voli uvodi čoveka u uspeh, zadovoljstvo i ispunjenje. Potvrdio je ovo i Velimir Velja Starčević, knjižar, pisac i izdavač, neprestano revitalizujući uverenost u pronalaženje visokog smisla svog rada i radost dostignutog rezultata. Kad se prošlogodišnje trinaeste decembarske noći preselio u sećanje i pridružio Vozareviću, Valožiću, Geci Konu i drugim nepomenutim veličinama srpskog knjižarstva čijeg se društva udostojio, iste te noći Velja je predao svoje dozrele plodove istoriji domaćeg knjižarstva i budućnosti ovog poziva.

Posao knjižara radio je više od četrdeset godina, iz dostojnog samoopredeljenja i sopstvenih pobuda, sjedinjujući intenzitet strasti prema životnom pozivu sa snagom volje i veličinom cilja. Prešao je put od knjižarskog pripravnika do direktora, deleći sudbinu „Prosvete“, pokazujući da je u njenoj službi zahvalno biti pouzdan i veran. Ulažući sebe u svoj vlastiti napor, pretražujući ispod naslaga prethodnog kolektivnog nemara i prašine zaborava, sa monaškim strpljenjem prikupljao je svaki papir, dokaz i trag o velikom knjižaru Geci Konu – čijim se imenom i danas ponosno predstavlja kultna beogradska knjižara u kojoj je radio i rukovodio tolike godine. Pisanje knjige o Geci Konu bilo je za njega kao zov i zavet, kao zahtev i obećanje sebi samom – kao otvorena vrata iza kojih se ukazuje ono pravo.

Sećam se i reči i Veljinog zadovoljstva kojima je, pre više od dvadeset godina, predstavio svoj književni prvenac u prilično posećenoj sali Srpskog kulturnog kluba u Sent Albansu, naselju australijskog Melburna. Pred glavnim zadatkom svog tvoračkog života – knjižarstvom – nije gledao samo teškoće, marljivo prikupljajući građu i pišući sa nesmanjenim ponosom i ličnim ispunjenjem obistinio je knjigu Staro srpsko knjižarstvo, taj nedostajući zapis srpske knjižarske i izdavačke delatnosti čija produkcija odoleva ovom (ne)vremenu pa i ubrzanom dobu elektronskih medija.

Verovao je u „Prosvetu“ – tu veliku priču srpske kulture koja bezmalo dvanaest decenija baštini tradiciju knjižarstva - od ustanovljenja Konove knjižarnice. Verovao je u knjižarstvo i onih dvestopedeset dana sa škrtim tragovima retkog sunca nad posrnulom „Prosvetom“ – tokom devetomesečnog štrajka – utapajući misli u jatno umnožene brige nad svojom drugom kućom. Želeo je i hteo da veruje da će se u ostacima savesti društva i preostalom razumu države, koja je u korito privatizacije prosula i kulturne vertikale srpskog društva, ipak pronaći saveznik i osnovna delatnost „Prosvete“ sačuvati od nedogleda pretpostavljenih promena poslovno-prostorne namene - uključujući kladionice i kockarnice. I zaista, kada su ipak zaustavljene namere pojedinaca da „Prosvetu“ u celosti proguta mašina novog kolektivizma društva u kojem je sve dozvoljeno ako uvećava kapital i donosi veliki profit, Starčeviću se vratio osmeh na lice. 

Pišući ovaj tekst sa zadovoljstvom, ali bez radosti, naviru sećanja na dugogodišnje odlaske u knjižaru, u kojoj nije imao radno vreme već potrebe posla, i Veljine razgovore sa piscima i književnim kritičarima koje sam zaticao. Slušao sam reči poštovanja koje su mu upućivale književne veličine Pavić, Isaković, Josić Višnjić, Brana Petrović, Moma Dimić, Krdu, Vitezović, Danilov... Mesto u bogatom dokaznom materijalu Veljinog rada našla je i knjiga poezije o Beogradu, koju je sa posebnom pažnjom priredio gradu u kojem je duboko zaronio u suštine knjižarstva – spreman na celoživotnu posvećenost svemu što se odnosi na Knjigu. Iza Starčevića – na životnom putu od užičkog Gorobilja do beogradskog Lešća - je ostao rezultat jedne smislene knjižarske, književne i ljudske misije koji se bez napora može potvrditi – snagom i uspelošću.

Knjižar retkog kova – kako su „Večernje novosti“ naslovile vest o njegovoj smrti – ostaje u sećanju razlivenom po vazduhu srpskog knjižarstva. Ruka smrti presrela je priliku koja je mogla prerasti u životnu – da se u saradnji sa g. Draganom Milenkovićem, sadašnjim direktorom „Prosvete“ uobliči njihova ideja pokretanjem inicijative i prihvatanjem obaveza na realizaciji osnivanja muzeja srpskog knjižarstva i izdavaštva. Ostaje nada da nas život neće ostaviti bez ubeđenja i vere – da će zamišljeni muzejski koncept postati novo kulturno dobro ove zemlje, a u njemu i mesto za Velimira Starčevića.

Miladin Subotić