You are here

SVETOZAR MARKOVIĆ: KAKO JE STVORENA BIROKRATIJA U SRBIJI

Kada neko živi ukupno manje od tri decenije, a za kratkog života bude prepoznat kao jedan od najvećih umova tadašnje Srbije, kada tokom tog kratkog života snažno utiče na mišljenje svojih savremenika i na svekoliku javnost jedne (ma koliko male) zemlje, kada ostavi za sobom neizbrisivo delo, on samo može da se nazove jednom od najvećih ličnosti koje je Srbija imala.

“Svetozara Markovića (1846 – 1875) su se odricali još za života, bukvalno su se plašili njegove energije i oštrine čak i oni koji bi, prema svom obrazovanju i umnim sposobnostima trebalo da ga uzmu za sagovornika. Svojatali su ga posle smrti oni koje bi isto tako žestoko kritikovao kao i njihove daleke prethodnike, a danas su spremni da ga zaborave i pokriju pepelom istorije oni koji ne umeju da nađu put za zemlju koja na početku 21. veka grca u teškoćama,” napisao je u pogovoru knjige “Srbija na istoku”, koju je “Prosveta” objavila uoči prošlogodišnjeg Sajma knjiga, Dragan Milenković, generalni direktor IP “Prosveta”.

Koliko je Markovićevo delo aktuelno i danas, koliko ni vek i po od prvog objavljivanja nije izgubilo na aktuelnosti, pokazuje sledeći odeljak njegovog dela “Srbija na istoku”, koji govori o nastanku birokratije u Srbiji.

 

“Borba za ustav u Srbiji iznela je na vidik jednu novu partiju, koja se u Srbiji obrazovala u tečaju dvadeset godina, kako je počela da se obrazuje nova srpska država. Ta je partija — srpska birokratija.

Srpski „gospodari”, koji su se borili sa vrhovnim voždom u vreme prvog ustanka, bili su većinom ljudi iz naroda, koji su se opirali jedino na svoju snagu, na ljubav i poštovanje naroda u svom kraju, koje su oni zaslužili odista svojim delima. Boreći se za nezavisnu vlast u svome kraju, oni su mislili da time brane svoju čast i svoje zasluge od pojedinaca koji hoće da im to oduzmu ili da ih omalovažavaju. Ali u drugom ustanku, mi smo videli da je knez Miloš vrlo brzo uništio gospodare koji bi se mogli s njim boriti na osnovu svojih zasluga. Bilo je, doduše, jošte ljudi iz naroda, kao što behu knez Mileta Radojković, Joksa Milosavljević i dr., koji su ustajali protiv samovolje kneževe opirući se na narod, ali oni u borbi za ustav igraju sasvim sporednu ulogu. Glavnu su ulogu ovde igrali činovnici. To su bili ili došljaci iz Austrije, koji su hteli da „civiliziraju” „varvarsku” Srbiju, ili su bili sluge i ortaci samoga kneza Miloša, koji upravo nisu imali nikakve zasluge za narod, već su se podigli na visoka mesta i obogatili se jedino pomoću njegovom. Njihova je glavna težnja bila da utvrde birokratski poredak u Srbiji, a s time ujedno da svoja mesta i svoje činovničke plate osiguraju od samovolje kneza Miloša. Razume se da u ovakvoj borbi oni nisu mogli naći potpore u narodu, koji je bio željan slobode, mira, pravde i poretka, a ne činovnika i njihovih velikih plata. Činovnici su se poglavito oslanjali na strane dvorove i na portu.

Ali u to vreme srpski narod ne imađaše ljudi koji bi izneli misao da se izdadu osnovni zakoni u kojima bi se ujamčio narodu slobodni razvitak, što je narod želeo. Ustav Davidovića, što ga donese sretenska narodna skupština, uglavnome je samo kazivao kako su uređeni odnošaji onih koji zapovedaju srpskim narodom — gotovo onako isto kao i u ustavu carigradskom od 1839. g. Štaviše, ovde se knezu davalo pravo da daje plemstvo srpskim građanima!

Čudnovato je da mnogi pisci, pa i sami prevodioci knjige g. Nila Popova ne uviđaju kako je apsurdno pripisivati ustavu od 1835. g. neke „demokratske” težnje. U stvari, to je žalosni krpež iz konstitucije Luja XVIII i šarte Karla X — valjda dva najgora ustava što su god igda postojala u Evropi.

Kako je sam Davidović malo bio dorastao da bude pisac ustava za Srbiju vidi se, na primer, iz paragrafa gde veli: „Ne mogu se nigda uvesti carine između pojedinih okruga u Srbiji”. To je prost prevod iz stranog ustava, koji za Srbiju nema nikakvog smisla; a u Francuskoj su zaista postojale carine između departmana, pa su revolucijom ukinute, i to je ušlo u članak ustava francuskog koji je Davidović prevodio. Ostali suradnici na srpskom ustavu bili su još daleko nesposobniji od Davidovića.

Po tom ustavu srpski narod ima još manje prava no po ustavu od 1868. g., koga sigurno ni sam Vidovdan neće nazvati demokratskim i republikanskim. Tako, na primer, samo zakon o porezu „odobrava” narodna skupština, a sve ostale zakone izdaju knez i sovjet, i bez odobrenja skupštine; o odgovornosti vlasti, a naročito vrhovne uprave pred narodom — nema ni spomena; narod je pod kmetovima, kmetovi pod kapetanima; kapetani pod serdarima, serdari pod sovjetom i knezom, upravo sve onako kao i u carigradskom ustavu.

Glavni protivnik ovome ustavu bio je sam knez, što mu se činilo da po njemu vrhovno činovničko telo, sovjet, ima veću vlast u zemlji no i sam knez. S druge strane, i sama Rusija, u kojoj je tada vladao najveći despota svoga vremena, Nikolaj, nije želela da Srbija dobije „konštituciju“ u zapadnjačkom smislu te reči. Pod „konštitucijom” na zapadu razume se osnovni zakon gde se određuju osnovna politička prava naroda. Kod Rusa, „ustav” znači prosto — ustrojstvo, na primer, oni vele „ustav vojeni”, „ustav gimnazijski” itd. Po svome pojmu o ustavu, Rusi su hteli da se u srpskom ustavu razlože samo pravila birokratske državne organizacije, koja je već bila uglavnome usvojena u Srbiji. Govoriti u ustavu o pravima naroda i pravima građana, o dužnostima vlade i kneza itd., to je već bilo demokratski i revolucionarno.

Što se tiče ustavobranitelja, i njima se ovako rusko gledište na ustav dopadalo. Stoga su i  oni rado pregoreli sretenski ustav i pristali i upravo radili da se nov ustav gradi u Carigradu pod uticajem Rusije i porte, u nadi da će se tamo još većma urezati prava narodna, kao i prava kneževa, i osilitti njihova vlast.

Kakav su pojam imali „ustavobranitelji” o srpskom ustavu, pokazuje najbolje odbrana Petronijevićeva, gde on svojim sopstvenim ustima izriče svoje mišljenje o ustavu i pravima srpskog naroda: „Ako se narod ne pokorava nama, neće ni knezu, no ako tako bude, to car, koji nam je dao pravo, što ga mi narušavamo, neće trpeti bune, te će nam pravo oduzeti. Ovo je carska zemlja. Kao što su pređe zapovedali Turci, tako nam je zapovedao car da i sad imamo mesto vojvoda — načelnike, mesto kadija — sudije, mesto subaša — kmetove, koji valja da zapovedaju narodu; no ako narod bude njima zapovedao, to car lako može zavesti pređašnji poredak, videći da smo mi nesposobni upravljati sobom i da ne zaslužujemo darovana nam blagođejanja.” Eto tako je govorio glava ustavobraniteljske partije, i to baš u sednici srpskoga sovjeta, gde je po samom svom položaju mogao i hteo da izloži svoje državničko uverenje. Po njegovom mišljenju, sultan je poklonio Srbiju i srpski narod kao svoje imanje kapetanima, serdarima, sovjetnicima i drugoj srpskoj gospodi. Mesto Turaka došli su samo Srbi na vladu, i to je sve, — a narod mora lepo da sluša i da se pokorava, da čini izmet, kao što je i pre Turcima radio. Raja ostaje — raja.

I ljudi s takim varvarskim pojmovima izlazili su kao zaštitinici naroda protiv samovolje kneževe!

Zaista, hatišerif sultanov od 1838. g., kojim je Srbiji dat ustav, upravo zapoveda preko paše i kneza srpskog Srbima da budu verni sultanu i da se pokoravaju kmetovima, kapetanima, načelnicima, popečiteljima itd., upravo onako kao što je to zamišljao Petronijević. Hatišerif od 1838. određivao je unutarnji stroj Srbije, i turski sultan ujemčavao je birokratski državni poredak, tj. ujamčavao je činovnicima, a naročito svojim uslužnim sovjetnicima, vladu nad srpskim narodom.

Birokratska partija održala je pobedu i nad knezom i nad srpskim narodom. Hatišerif od 1838. g. bio je smrtni udarac za razvitak unutarnje slobode u Srbiji, kao god što je hatišerif od 1830. g. zadao smrtni udarac razvitku i spoljašnje slobode i borbe sa Turskom. Od tog doba nastaje energično organizovanje birokratije: „ustrojenije sovjeta”, „ustrojenije knjaževe kancelarije,” „ustrojenije popečiteljstva,” „ustrojenije okružnih načelstva”, i sva druga ustrojenija išla su neprekidno jedno za drugim i pod knezom Milošem, i pod namjesničestvom, i pod knezom Mihailom i pod knezom Karađorđevićem. Borbe i bune, koje su za sve to vreme neprekidno trajale, vrzle su se samo oko toga ko će dograbiti vrhovnu vlast, da zapoveda ovom organizovanom birokratskom silom. Jedne su birokrate to mogle pre da zahvate uz Obrenovića, a druge uz Karađorđevića — među njima nije bilo druge razlike. Samo, knez Miloš pokušavao je još da zahvati neograničenu vlast i da uništi moć sovjeta, ali ti su pokušaji bili sasvim slabi i upravo koštali su prestola dinastiju Obrenovića.

S padom Obrenovića, birokratija je dobila neograničen prostor da se raširi i utvrdi u Srbiji.”

(Knjigu “Srbija na istoku” možete naći u našoj knjižari “Geca Kon” ili poručiti putem našeg sajta.)