You are here

MILISAV MILENKOVIĆ: SEDATIVI ZA OFELIJU

Savremeni pisac u Srbiji je u najčešćem slučaju "sluga bez ajluka", kako seljaci govoraše za svoje čobane. On je obespravljen dobrovoljac koji u književnu umetnost ulazi i bos i gladan. To je jedini stvaralac koji plaća da bi svoje snove mogao da vidi oživljenje crnim crvićima slova na najjeftinijoj hartiji. On plaća da bi obelodanio ono što je osetio, osmislio, opisao. Ovo ističe Milisav Milenković (1939), kome je beogradska "Prosveta" nedavno objavila dve nove knjige, roman "Doba vetrova" i zbirku pesama "Šekspir - san i krv".

Nije prošlo ni godinu dana od vaše prethodne pesničke knjige "Odisej se nije vratio", za koju ste dobili nagradu "Milan Rakić", a oglasili ste se tematski sasvim drugačijom zbirkom?

- "Šekspir - san i krv" je i za mene neočekivana i potpuno samosvojna linija pevanja. Odjednom mi se učinilo da sa velikim pesnikom "svetlosnih godina" mogu da počnem dijalog, kao i sa njegovim dramskim likovima. A mada mi je sve to izgledalo prepatetično, osmelio sam se da i ironično komuniciram sa Hamletom i Otelom, Ofelijom i Julijom. Jer, zašto se Dezdemona ne bi požalila da Otelo ugrožava njenu rodnu ravnopravnost, a Ofelija da popije sedative umesto da se zaputi u manastir.

Šta nam donosi "Doba vetrova"?

- To je roman o izumiranju stiških, a moglo bi da znači i srpskih sela, u paraboličnom smislu. Selima tutnje vremena koja donose promene, od onog patrijarhalnog do doba kolektivizacija, od ljubavi mladih do njihovih smrtnih trenutaka. Ovo nije realistički roman, mada u njemu ima i istinitih detalja, od porodice Bajloni do dolaska kralja Petra u Crno Selo. I sve je to obavijeno velom predanja, pomešanih vremenskih tokova i emocija kojima su ti likovi natopljeni.

Selo kao da je iščezlo iz naše savremene književnosti?

- Nažalost! A selo je rasadnik umnih i talentovanih glava. Istovremeno je najviše ojađeno smrtima i bolestima. Skoro da bih smeo da kažem da su i seljaci, uporni i nepoverljivi, bili čuvari srpskog identiteta i nacionalnog bića. Više od milion seljaka i u jednom i u drugom ratu bilo je topovsko meso za spas, slobodu i otadžbinu. A danas su negde rasuti po Evropi, željni da se vrate ostareli, a da porod i potomke ostave tamo odakle se više nikad neće vratiti.

Pripadate onim stvaraocima koji imaju veoma kritički odnos prema našoj kulturnoj politici?

- Politika je nevidljiva hidra koja kulturu guta. Ne pamtim kada je iko od državnih zvaničnika, posebno u predizborno vreme, izustio reč "kultura" ili ne daj bože "umetnost". Otuda je i normalno da ministar ukine onu crkavicu od stotinak hiljada dinara za najstariju književnu nagradu u Srbiji, ili da previdi autentične umetničke manifestacije.

OTPOR I ŽILAVOST

Za svakog pisca književna priznanja su uteha da mu nije uzalud prošlo vreme. Kažu da ima previše nagrada, ali ja u tome vidim otpor i žilavost. Otpor zvaničnicima koji kulturu ignorišu i omalovažavaju, a žilavost sorte književnih umetnika i onih koji tome streme. Nagrađivanje je ponekad i podilaženje lako podmitljivoj taštini i sujeti, ali i tihi protest, pa i vapaj, i onih koji nagrade dodeljuju, i onih koji ih primaju - kaže Milenković.

                                                                            Tekst: D. BOGUTOVIĆ (Večernje novosti) Foto: Večernje novosti