Roman „Jedna noć Džonija Vasiljevića“ iz pera Zorana Belaćevića, savremenog proznog pisca iz Beograda, novo je izdanje IP „Prosveta“. Kroz istinitu priču o Džoniju, povremenom alkoholičaru, umetniku i avanturisti, koji veruje da je sudbina svakog čoveka određena njegovim rođenjem, Belaćević zapravo govori o mnogim mladim ljudima koji ne žele da žive samo da bi postojali i koji ne mogu da prihvate da imaju talenat i realnu vrednost u životu, a da ne mogu da se ostvare u svetu u kojem vlada tiranija najnižih, najglupljih i nanepoštenijih, u kojem za velike ljude i velike misli nema mesta.
Neostvaren u umetnosti, sa propalim brakom iza sebe, junak romana u jednom trenutku shvata uzaludnost svakog pokušaja da se promeni loša karma nalik Tantalovoj, gde je sve blizu, a tako daleko. Iako u Zavodu za bolesti zavisnosti upoznaje devojku koja se zaljubljuje u njega, u noći dok joj priča istoriju svog života, radije bira ništavilo nego Ničeovo vraćanje istog.
Zoran Belaćević je savremeni prozni pisac iz Beograda. Po zanimanju inženjer informatike, sa iskustvom života preko okeana, Belaćević iza sebe ima sedam romana i jednu zbirku kratkih priča. Roman „Amerika in“ objavljen je i u Belorusiji pod istim naslovom, a roman „Gde je kraj pruge“ u Francuskoj pod naslovm „Où est la fin de la voie?“
Svoje utiske iz Kine, Indije i Australije, koje je obilazio dok je bio na diplomatskoj službi kao ambasador, Dragan Dragojlović je pretočio u knjigu „Putopisi“, takođe još jedon novom izdanju IP „Prosveta“. Sjedinjujući obrazovanje ekonomiste, iskustvo i reflekse političara, misiju diplomate, poznavanje religije i vokaciju pesnika, Dragojlović ovim nama udaljenim zemljama prilazi sa naglašeno intelektualnom radoznalošću, ali i budnom emocionalnom inteligencijom. Njega ne zanimasamo ono što se vidi, već i kako je došlo do toga da bude viđeno baš takvo kako mu se predstavlja.
Pokušavajući sve to da objasni, on ne upada u zamku preteranog mudrovanja, već piše jednostavno i jasno, ističe recezent Darko Tanasković. Putopisac navodi kako njegov cilj nije bio da zabeleže nešto od onoga kuda je prolazio, jer se to uz TV kamere i društvene mreže danas mnogo bolje može videti. Izazov je tragati za onim što se na tim slikama ne može videti, za silama koje su oblikovale istoriju, za tragovima vremena.
Vojislav Vukotić je više decenijskim prisustvom na književnoj sceni osvedočio svoj prepoznatljiv poetski profil u savremenom srpskom pesništvu. U novoj knjizi za decu „Dečak i hrast“ u izdanju „Prosvete“, Vukotić produbljuje i nijansira koncept poezije za decu, situirajući ga, kako u svojoj recenziji ocenjuje Miljurko Vukadinović, negde između Radovićevog i Ršumovićevog poetskog zaokreta, ali bliže sebi, sa neprikrivenom namerom da svoja „slučajna otkrića“ produbi, pa čak i radikalizuje. To postiže tako što humorom i začudnicom pobeđuje metaforiku i pedagogiju, dajući „rasejanom detetu“ pravo na autonoman svet.