You are here

ISIDORA SEKULIĆ - SLIKARKA LEPOTA NORVEŠKE

“Pisma iz Norveške” Isidore Sekulić proglašena su najlepšim putopisom u srpskoj literaturi i uvrštena su u obaveznu školsku lektiru. Pisma su prvi put izašla u Srbiji 1914. godine pred početak Prvog svetskog rata, a drugo izdanje se pojavljuje tek 37 godina kasnije. Ova knjiga predstavlja virtuozni opis nadaleko poznate mistične Norveške prirode i surovog života tadašnjih Norvežana, a “Prosveta” je objavila novo izdanje ove neponovljive knjige 2014. godine.

“Živeo je u staro vreme jedan kralj koji se zvao Gilfi, i desilo se jedared da je kroz njegovu zemlju prolazila čudna neka žena koja ga je svojim čarobnim veštinama zabavila i zanela. Kao nagradu obećao joj je kralj onoliko zemlje od svoje kraljevine koliko četiri vola uzmognu preorati za jedan dan i jednu noć. Ta žena bila je iz plemena moćnih Asa, i zvala se Gefjon. Ona dovede četiri vola i upregne ih u plug. Volovi su bili njeni sinovi od jednoga džina iz pustih ledenih planina Jotunhjema, i kad su ogromnom svojom snagom zaorali, plug je tako silovito i tako duboko sekao tlo da se veliki deo zemlje sasvim otcepio od kopna. Volovi tada ponesoše otrgnutu zemlju morem, put zapada, dok se najzad ne zaglaviše u tesnom jednom morskom prolazu. Tu je Gefjon učvrstila otkinuto ostrvo i dala mu ime Selund. A tamo odakle je tlo iščupano, stvorilo se jezero Log, i, tačno i logično u materiji, kako god stoje zatoni jezera Loga, tako isto stoje grebeni ostrva Selunda, koje se danas zove Seland. U tu iskidanu, vodom, vetrovima i mrazevima izrastrzanu zemlju krećemo sada.
Čim ostavite Nemačku, i lađom, ili velikom parnom skelom koja ceo železnički voz na sebi nosi, zaplovite kroz Istočno more prema Danskoj, odmah osetite da ste na međi severnih krajeva, koji u prošlosti svojoj, u mitu svom, imaju borbu protiv nasilja džinova i morskih čudovišta, a u sadašnjosti svojoj imaju borbu protiv sile i nemilosrda kamena, vode, zime. Osetite da je to kraj gde se priča: iz dodira vrelog vazduha i leda postali su praotac ledenih džinova Imir i krava Audumla; i ta krava hranila je sebe i othranila Imira ližući zaledeni kamen; prvi su Asi stvorili od Imirova tela svet sa nebom i Zemljom. Osetite da se približujete strogoj zemlji gde su se mitski bogovi delili samo na bogove leta i zime, plašili se jedni i drugi propasti sveta koja je imala da dode onda kad kurjak Fenrir proguta Mesec i Sunce. (…)

(…)Kada smo, posle dvosatne vožnje, pristajali uz čvrstu zemlju, i lepim jednim mehanizmom, težinom samoga voza, skopčala se suvozemna praga i praga na skeli, i železnička mašina nas skinula s mora, onda smo se našli na ostrvu Falstera, prvom komadiću ostrvske Danske, da kroz nju, vozom, stignemo do zemlje koja je tek u pravom smislu raskomadana i iskidana, koja je, kako mitos kaže, čuli smo maločas, raskidanjem i postala, i koju neprestano, i svaki dan, vode izlokavaju i ledovi troše.
Prvi Asi, Odin i njegova braća, raskomadali su telo džina Imira, i od trupa Imirova stvorili zemlju, od krvi more, od lubanje nebo, od razvitlana mozga oblake, a od smrskanih kostiju kamenjare. Ali se delovi izmrcvarenoga džina nisu podjednako i pravedno razleteli i rasporedili. Dok su Danska i Švedska velikim delom ravnice, pune trave i svetlozelenih drveta, mozak i kosti Imirove zadržali su se naročito u današnjoj Norveškoj, u zemlji koja je varvarska fantazija golog kamena i vode, zelenih zimskih mesečina i kratkih pomračenih dana, moćnih jelovih šuma, ali i nežnih lala, usred zime, po sobnim lejama. Zemlja koja je domovina poetskih duša, ali i svih surovih otpora protiv poniženja od siromaštva. Zemlja teškog i trudnog života, u kojoj se bez herojstva ne zarađuje ni hleb, ni kultura, ni radost.
Za Dansku Norvežani kažu da je bogata zemlja i da je njenu seljaku lako i dobro. Ali kad kroz tu državu proputuje neko ko je video more banatskih oranica, i zna šta može da nikne na jednom ašovu bačke zemlje, i gledao šta sve truli na zemlji kitnjastih sremskih voćnjaka, tome je čudno prolaziti krajem gde nema ni zrna grožđa, gde se njive žicom ograđuju, i taj iz one tvrdnje Norvežana zaključuje samo to: da su Norvežani mnogo siromašni, a ne da su Danci mnogo bogati.(…)

(…) Na kamenu je sav život Norveške, sav njen karakter, sva njena nesreća. U vodama je sva njena lepota. U šumama njena mašta. Na zapadnoj, razuđenoj i rascvetanoj obali poređani su raskošno lepi i jezovito ćutljivi fjurovi sa svojim dolinama, i posejane su varošice, pune hitrog života mornara i šarene graje pristaništa. A u unutrašnjosti, teško pritiskuju i zemlju i ljude puste snežne poljane, fjelovi (Fjeld), i kamenjari, i teško i nepravilno se podižu varoši na rasplinjeno slojevitim ili kupasto zaobljenim, često kao staklo glatkim brežuljcima i blokovima stena koji na svakom koraku strče iz zemlje, a koje je tako teško sravniti sa zemljom. (…)”

Iz knjige “Pisma iz Norveške“, Prosveta, 2014. Knjigu možete kupiti u našim knjižarama, ili naručiti putem našeg sajta.