You are here

Ivo Andrić i „Prosveta"

Da li bi ijedna druga izdavačka kuća mogla da zamisli takav početak? Samo nekoliko nedelja posle osnivanja, krajem decembra 1944, dva meseca posle oslobođenja Beograda, u njene prostorije u Čika Ljubinoj 1 ušao je jedan od najpoznatijih jugoslovenskih pisaca međuratnog doba, koga je rat zatekao u diplomatskoj službi. Okupaciju je proveo u samozatočeništvu u jednom beogradskom stanu, pišući, a plod svoga rada, roman koji će proslaviti ne samo njega, nego i zemlju iz koje potiče, ponudio je baš toj izdavačkoj kući. Već u januaru sledeće godine, nepun mesec posle prve posete, rukopis romana je stigao u redakciju i početkom proleća bio štampan, da bi svojom snagom, dubinom i originalnim pristupom epskoj prošlosti i stradanjima srpskog naroda, opčinio tadašnju, gladnu čitanja, domaću publiku. Roman je u kratkom roku prešao i državne granice, da bi mu, za celokupno stvaralaštvo, na koje je pažnju u inostranstvu skrenuo baš tim romanom, nepunih šesnaest godina posle toga, 1961. bila dodeljena Nobelova nagrada za književnost, najveće priznanje koje jedan pisac može da doživi.

Izdavačko preduzeće „Prosveta" izdalo je u proleće 1945. godine prvo izdanje romana Ive Andrića „Na Drini ćuprija" u pet hiljada primeraka, a to je bila samo prva etapa zajedničkog putovanja, koje, evo, nije prestalo ni danas. Ivo Andrić je stupio u „Prosvetu" kao autor, ali je uskoro počeo da učestvuje u kreiranju njene sudbine, postavši vrlo brzo prvi predsednik njenog Upravnog odbora. Saradnja Andrića i „Prosvete" nastavljena je i kada je on, godinu kasnije, postao predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Već prvih dana u „Prosveti" su bila okupljena i druga značajna književna imena, kao što su Desanka Maksimović, Gvido Tartalja, Branko Ćopić, Čedomir Minderović, Mira Alečković, pa je dolazak u Čika Ljubinu 1 često bila prilika za susrete sa kolegama, za dogovore o nastupu na međunarodnom planu.

„Prosveta" je nastavila da izdaje dela Ive Andrića, a svako od tih izdanja bilo je u velikom tiražu. U bogatoj Andrićevoj bibliografiji, koju je sačinila Andrićeva zadužbina, može da se prati izdavanje njegovih knjiga širom Jugoslavije, a među izdavačima je veoma često „Prosveta", kao samostalni izdavač, ali, što je bila česta tadašnja praksa, i kao suizdavač sa izdavačkim kućama iz drugih jugoslovenskih republika.

Niko do sada nije učinio napor da izračuna ukupni broj primeraka Andrićevih knjiga, koje je izdalo Izdavačko preduzeće „Prosveta", ali se, čak i površnim pogledom, može da uoči jedna nesporna činjenica – sav tiraž knjiga Ive Andrića u izdanju „Prosvete", uvek je bio rasprodat. U velikom magacinu „Prosvete" danas je veliki broj neprodatih knjiga iz različitih perioda, među tim knjigama ima i onih čiji su autori poznata književna imena, ali među njima nema knjiga Ive Andrića, koji je uvek bio jedan od najtraženijih autora „Prosvete".

Andrićevi tekstovi, ali i tekstovi o Andriću, bili su objavljivani i u časopisu „Književnost", koji je vrlo brzo posle osnivanja pokrenuo prvi direktor „Prosvete" Čedomir Minderović, čovek koji je Ivu Andrića u decembru 1944. pozvao na saradnju. Ovaj časopis i dalje izlazi, a u poslednjem njegovom (dvo)broju objavljen je i jedan dirljivi esej o Andriću, čiji je autor nedavno preminula Svetlana Velmar-Janković.

Zahvaljujući predusretljivosti Andrićeve fondacije, IP„Prosveta" je ponovo dobila priliku da bude prva u nečemu vezanom za velikog književnika. Izdaje knjigu njegovih eseja o srpskim piscima, tekstova koje čitalačka publika, ali ni književna javnost, u širem smislu te reči, do sada nije poznavala.

U jedinim preostalim prostorijama „Prosvete", u okviru knjižare „Geca Kon", nalaze se čak tri portreta Ive Andrića. Jedan crno-beli velikog formata je u galeriji dvadeset četiri autora „Prosvete" u samoj knjižari, drugi, manji, takođe crno-beli ( verovatno prenet tu iz ranijih prostorija uredništva u Čika Ljubinoj 1, pre nego što je taj prostor otuđen), stoji iznad pisaćeg stola Gece Kona, a treći (ulje na platnu), je u galerijskom prostoru na spratu, na počasnom mestu pored biblioteke najvažnijih dela „Prosvete". Posle perioda poslednjih ratova na našem tlu, prilikom raspadanja Jugoslavije, mnogo puta su zabeležena svedočenja izbeglica, koje su, bežeći pred agresorom, iz kuće sa sobom nosili fotografije dragih osoba, kao najveću dragocenost doma, koji verovatno zauvek napuštaju. Možda su zaposleni u „Prosveti" u vreme tragičnog rasturanja njene imovine poslednjih godina, bili vođeni tim istim instiktom – da sačuvaju portret ličnosti koja im, među mnogobrojnim autorima, znači najviše.

                                                                                                    Dragan Milenković